Čaj i meditacija

Hasegawa Tōhaku, Pine Trees, 1593.

Hasegawa Tōhaku, Pine Trees, 1593.

PIŠE: Dražen Pramod Šivak

Čaj i meditacija

Sama legenda o nastanku čaja svakako ga neraskidivo veže s praksom meditacije.

Naime, po predanju taj je nastanak vezan za Bodhidharmu. Taj indijski monah deo je neprekinutog niza učitelja i učenika koji počinje od samog Buddhe, a koji je iz Indije došao u Kinu u 5. veku i smatra se osnivačem zena. Mnoge su priče o njegovom životu deo onih priča, legendi i mitova koji ne služe istoričarima već učiteljima kao deo učenja. Ona su simbolička i metaforička, govoreći više od onoga što se kaže.

Tako jedna od tih legendi kaže da je Bodhidharma, za vreme jednog od svojih dugotrajnih meditacijskih osamljivanja, umoran od zahtevne prakse, na trenutak zatvorio oči i zaspao. U sledećem se trenutku trgnuo, besan zbog svoje nemogućnosti da ostane budan, iščupao sopstvene kapke (u nekim verzijama trepavice, ako želite radije izabrati da vam ostane ta slika) i bacio ih na zemlju iz koje su istog trenutka nikli listovi čaja. Veliki je učitelj uzeo i sažvakao njihove listiće iznenada se osetivši kao “onaj koji je probuđen”. Čistog i fokusiranog uma, nastavio je da meditira.

Očito se misli na meditaciju otvorenih očiju (zazen) koja je i danas praksa u zen budizmu.

Taj uticajni učitelj kojeg su zvali “plavooki varvarin” i prikazivan je gotovo uvek kao bradat i razdražljive ćudi, i danas je prisutan u japanskoj kulturi preko popularnih tzv. Daruma lutkica (Daruma, japansko ime za Bodhidharmu) koje se poklanjaju za sreću ili ohrabrenje, a na kojima je često prikazivan bez trepavica ili očiju.

Još uvek traju otkrića koliko dobrobiti čaj ima za ljudsko telo, no već je do sada otkriveno dovoljno toga da se možemo prepustiti uživanju u toj biljci i njenim mnogim pozitivnim delovanjima. Današnji hemičari i botaničari kažu da najvažniji sastojci čaja žive u njegovoj hemijskoj strukturi. Oni mu daju specifičan ukus i aromu, zaslužni za njegove istovremene sposobnosti opuštanja i buđenja organizma.

Ipak, ljudi su i davno pre proučavali njegov uticaj i efekat na čoveka. Pa tako Lu Yu još u 8. veku, u jednom od najpoznatijih dela o čaju, “Čajni klasik” (“The Classic of tea”), u stvari prvoj monografiji o čaju, kaže da “čaj, uziman duže vreme, čoveku daje snagu, zadovoljstvo i osećaj svrhe”. On preporučuje tri šoljice čaja kao pravu meru za dobijanje onog najboljeg iz njega, napominjući da je piti više od toga suvišno. Na našu sreću, pesnik Lu Tong ga nije poslušao i tako je nastala jedna od najpoznatijih pesama o čaju, “Pesma sedam šoljica”:

“Prva šoljica mi vlaži usne i grlo.

Druga šoljica prognala je moju usamljenost i melanholiju.

Treća šoljica prodire u moju klonulu utrobu,

Našavši srž pet hiljada spisa.

Četvrta šoljica pokreće blago znojenje,

Izbacujući kroz moje pore nepravednosti života.

Peta šoljica pročišćuje moje meso i kosti.

Šesta šoljca ujedinjuje me s besmrtnim dušama.

Sedmu šoljicu ne trebam piti,

Osećam već vetar u svojim krilima.”

(prema engl. prevodu Stevena W. Owyounga)

Zen i čaj

Budući da je zen religija u kojoj se naglasak ne stavlja na sam čin, koliko na to kako se taj čin obavlja, njegova veza sa svakodnevnim životom je neraskidiva. Čistiti samostan nije manje vredno nego provoditi vreme u sali za meditaciju, a u kuhinji je prilika za meditaciju ista kao i bilo gde drugde. Tako se u samom samostanu nalazi i mesto za kućicu za čaj (čiji se ideogram prevodi i kao “prebivalište Praznine”). Pripremanje čaja tako postaje simbolična prilika za našu budnost i unošenje svesti u ono što radimo. Čekanje vode da provri, slušanje mehurića koji putuju prema površini ili osluškivanje svog gosta kojem ćemo poslužiti čaj u njegovom ritmu poštujući njegovu spremnost za sledeći korak jer se, kao i u argentinskom tangu, ne možemo nastaviti dalje kretati s drugim bez slušanja gde je on/ona sada.

Iz te je namere nastao chado, tj. “put čaja” ili japanska čajna ceremonija koja je podsetnik da sve dobija vrednost tek kada smo mi u tome u celosti prisutni. Ta meditacija u pokretu prilika je da razumemo ono što kaže Osho: “Čajna ceremonija je tek početak. Kažem vam: svaki vaš čin treba da bude ceremonija. Ako možete uneti svoju svesnost, svest, inteligenciju u taj čin, ako možete biti spontani, onda nema potrebe za ikakvom drugom religijom, sam će život biti religija.”

Čaj

Ovo je rekao Rikyu, majstor čaja:

“Čaj nije ništa drugo nego ovo:

Prvo prokuvaš vodu,

Zatim preliješ čaj.

Onda ga piješ.

To je sve što treba da znaš.”

Ako vam se to čini lako, kao što se to činilo njegovom učeniku koji je na sličan odgovor razočarano rekao da to već zna, onda čujte i njegov odgovor: “Ako to možeš, postaću tvoj učenik.”

Poziv na osluškivanje čula koja nas vraćaju u našu ljudskost, poziv je na spuštanje iz glave u trbuh. Ta ljudskost uključuje naše telo i našu prolaznost pa umesto da nad njom sumnjamo, zašto ne bismo uživali u onome što nam je dato? I popili šoljicu čaja…

I ako se počnemo gubiti u mislima, onda se, kao one Daruma lutkice koje su napravljene tako da se ne mogu prevrnuti koliko god da se guraju, vratimo s osmehom i humorom nazad u sopstveni centar.

“Zaboravi sve o toj duhovnosti

I prosvetljenju.

Opusti se u svom svakodnevnom životu.

Jedi kad si gladan, pij kad si žedan,

Lezi kad si pospan,

I probudi se u rano jutro

Kad osetiš da si se dovoljno odmorio.

Samo živi svoj svakodnevni život radosno,

Živeći iz trenutka u trenutak.

Ne žudi za nečim velikim,

Konačnim, dalekim.

Ne brini o drugom svetu,

Onostranom – ovaj je svet više nego što nam je potrebno.

Ovaj je svet toliko lep,

Koga briga za drugi svet?”

OSHO

 


 

Izvor: Lu T’ung and the “Song of Tea”: The Taoist Origins of the Seven Bowls

Tekst je izvorno objavljen na artofnow.com.hr