Osvetliti jedan kutak sveta

Osvetliti jedan kutak sveta

PIŠE: Dražen Pramod Šivak

„Kažemo – osvetliti jedan kutak sveta, to je dovoljno. Ne celi svet. Samo neka bude jasno tamo gde vi jeste.“ – Shunryu Suzuki

Do nedavno, mnogi su ljudi redovno išli na razne forme retreata (povlačenja). To nije bio veliki broj ljudi, ali za njih je bila važna spoznaja da im je potrebno vreme u kojem su izvan uobičajene rutine svakodnevice.

Svakodnevica je u poslednje vreme postala prilično kompleksna. Dogodilo se da smo uz razvoj interneta i društvenih mreža počeli da gubimo prostor učenja kako da budemo sami sa sobom. Kroz privid kontakta s drugima, usisani u nepotrebne informacije i stalno kaskajući za novim zahtevima, nismo stizali da razvijemo taj kontakt sa sobom, poverovavši u sliku sebe koja živi kroz reakcije drugih. Naše su neuroze tako dobile sjajan paravan za strah da ćemo se pri pogledu u unutrašnje ogledalo razočarati, pa se taj strah onda zakamuflirao u trajnu unutrašnju i spoljašnu aktivnost.

Šta kad se odjednom ta spoljašna aktivnost ograniči? Šta pronalazimo kad se nađemo u ograničenju naših spoljnih, prividnih sloboda?

Ljudi sa Zapada koji su se dobrovoljno odlučivali na odlazak na retreatove (na Istoku je tradicija te duševne higijene ipak u drugačijem kontekstu) to su plaćali novcem i vremenom, koje je u međuvremenu postalo skupa valuta, znajući da time dobijaju danas sve ređu priliku da se zapitaju: ko sam ja u stvari? Naime, ako imamo hrabrost da doživimo ovu radikalnu preraspodelu vrednosti koju nam pruža ova izvanredna situacija van naše moći, vrlo je moguće da ćemo otkriti da stvari u koje ulažemo gomilu naše energije nimalo ne odgovaraju vrednostima do kojih nam je istinski stalo. Izgubivši kontakt sa sobom izgubili smo kontakt i s našim stvarnim potrebama, pa smo njih zamenili umetnim i nametnutim potrebama koje iziskuju doslovno čitavu našu energiju, a nikad nam ne utaže žeđ.

Velika je razlika u dobrovoljnom pristanku na taj radikalni zaokret i onom prisilnom. Ne samo što u ovoj situaciji nema strukture niti odgovarajuće tehnike koja nas na takvim retreatovima obično prati i podržava, niti osobe od iskustva koja nas prati u tom procesu, nego je razlika u našoj svesnoj odluci da se suočimo s onim što sledi. Mnogi danas nisu spremni da se suoče s onim što je bilo potisnuto, a sada izlazi na videlo: naši strahovi, prisilne radnje, nekontrolisane reakcije, zavisnosti, agresija i panika, potonuće duha… ukratko, stvarima vrlo različitim od naše slike o sebi. Na meditacijskim retreatovima takve su pojave moguće i smatraju se prerušenim blagoslovima jer nam ukazuju gdje da usmerimo svoju pažnju.

Tu leži i naša prilika. Umesto da svoj dom pretvorimo u TV studio uživo ili panično nalazimo nove aktivnosti, tu istu pažnju možemo sa stvari preusmeriti na sebe. Tako se učimo intimnosti sa samima sobom.

Intimnost sa sobom i sloboda su povezani, jer kada se iz trenutka u trenutak iznutra pratimo mi postajemo svesni mehaničnosti i predvidljivosti našeg funkcionisanja, a to su vrata za otkriće o stvarnoj slobodi!

Za taj površinski sloj koji smo smatrali stvarnim, a u stvari je tek naučen i dobro uvežban mehanizam, potrebno je strpljenje i saosećanje. Guljenje tog sloja koji smo razvijali od najranijeg detinjstva dovodi u pitanje našu sliku o sebi, što nas može činiti nesigurnima, izloženima i ranjivima. Taj mehanički način funkcionisanja koji je bio deo našeg preživljavanja u porodici i društvu sada stoji između nas i naše unutrašnje stvarnosti. No, prilika koju sada imamo, a to je da vidimo ko smo ispod tog sloja može u nama probuditi hrabrost i odlučnost koji nam trebaju da prođemo kroz taj bolni deo puta.

Ispod tog sloja čeka nas mogućnost da mi postanemo središte našeg života, a ne naša okolina, kao kad smo preuzimali tuđe vrednosti proglašavajući ih našima. Ili pak uzimajući našu istoriju povreda i razočaranja za istinu o nama samima koja iz sene upravlja našim doživljajem sveta.

Sloboda se rađa iz osveštavanja naše vernosti slici nas samih utemeljenoj na toj ličnoj priči, a koju smo pretpostavili stvarnima sebi, kriveći okolnosti i druge ljude za naše stanje. Stavljajući i danas razloge naše patnje izvan nas, mi ne preuzimamo odgovornost i tako nastavljamo da koračamo začaranim krugom našeg zatvora. No, kada prestanemo da se klanjamo oltaru naše lične priče, mi smo u Nepoznatom. Kroz to nas vodi naša svest koja sveže i otvoreno pristupa svakom novom trenutku.

Tada možemo da otkrijemo vlastitu snagu, iako smo sebe uvek videli slabima ili pak da otkrijemo da u naše srce može da stane mnogo više nego što smo to mislili. Možemo otkriti da smo zahvalni na ovoj prilici, iako se to čini paradoksalnim u vremenu u kojem ima toliko patnje.

U svakom slučaju, prestaćemo da zahtevamo od drugih da se promene kako bismo se mi mogli promeniti, prestaćemo da projektujemo da se planeta osvešćuje, prestaćemo da budemo deo sledbeničkog mentaliteta.

Ići ćemo od trenutka do trenutka, upoznajući sebe sa strpljenjem i dobronamernošću kojima bismo gledali malo dete koje uči svoje prve korake, ili pak malo štene koje otkriva svet. Nećemo pred sebe stavljati velike ciljeve, govoriti o velikim promenama koje čekaju čovečanstvo, ono je i do sada imalo redovne prilike za buđenje kroz globalne katastrofe i ratove, jer ipak izgleda da je tendencija ljudskog zaborava ono što mi stalno zaboravljamo.

Samo ćemo se okrenuti svom kutku sveta i osvetliti ga.

Tekst je izvorno objavljen na artofnow.com.hr.